***
Ljubav
Ljubav
Moj prijatelj, gospodin Tomas Hepfner, od svih ljudi koje poznajem ima najviše iskustva u ljubavi. Ili je bar ima najviše žena, dobro je savladao veštine udvaranja i može se pohvaliti mnogim osvajanjima. Kada mi priča o njima, osećam se ka đak. Ali ponekad pomislim da pravu suštinu ljubavi nije shvatio. Ne verujem da je često provodio besane noći plačući zbog žene koju voli. I mada je tačno da nije imao ni razloga, i to mu rado priznajem, uprkos svojim uspesima on nije zadovoljan čovek. Često deluje pomalo melanholično i nekako pomiren sa sudbinom, ugašen i tih, ne bih rekao da je samo zasićen.
Slažem se, to su samo pretpostavke, možda pogrešne. S nešto znanja o psihologiji mogu se napisati knjige, ali ne i analizirati muškarci; uostalom, ja nisma psiholog. U svakom slučaju, ponekad mi se čini da se moj prijatelj Tomas vešto igra ljubavi samo zato što nije sposoban za ljubav, koja nije igra, i da je melanholičan upravo zato što zna za taj svoj nedostatak i zbog njega pati. To su samo pretpostavke, možda pogrešne.
…
Pažljivo sam navodio razgovor na gospođu Foster, lepu mladu ženu od oko trideset godina koja je odnedavno živela u našem gradu i o kojoj se pričalo da je imala mnogo ljubavnika. Njen muž je za ovu priču potpuno beznačajan. Skoro sam saznao da je moj prijatelj posećuje.
„Dakle, ta žena me je zainteresovala. Zbog onoga što se priča o njoj, shvataš. Koliko sam ja mogao da zaključim, imala je bogatu prošlost. …Dakle, upoznali smo se i ja sam je posetio nekolikko puta. U tom trenutku nije imala ljubavnika, nije mi bilo teško da to primetim. Muž je figurica od porcelana. Počeo sam da joj se približavam. Nekkoliko pogleda preko stola, jedna reč provučena u nazdravljanju čašom vina, jedan poljubac u ruku, malo duži. Ona je sve prihvatala i čekala. Onda sam je posetio u vreme kada sam znao da je sama i ona me je primila.
Seo sa preko puta nje i odmah shvatio da uobičajeni metodi ne prolaze. Zato sam igrao na sve ili ništa i jednostavno joj rekao da sam zaljubljen u nju i da joj stojim na raspolaganju. Usledio je manje-više ovakva razgovor:
„Pričajmo o nečem interesantnijem.“
„Ništa me ne interesuje više od vas, gospođo. Došao sam da vam to kažem. Ako vam dosađuje, otići ću.“
“ U redu, onda, šta želite od mene?“
„Ljubav, gospođo!“
„Ljubav! Ja vas jedva poznajem i ne volim vas.“
„Videćete da se ne šalim. Nudim vam sve ono što jesam i što mogu da učinim, a mogu da učnim mnogo, ako je za vas.“
„Da, to svi kažu. Nema ničeg novog u vašim izjavama ljubavi. Šta to možete vi da učinite što bi mene zapaljilo? Da zaista volite, učinili biste to mnogo ranije.“
„Šta, na primer?“
„To bi trebalo vi da znate. Mogli ste da gladujete osam dana ili da se ubijete ili bar da pišete poeziju.“
„Ja nisam pesnik.“
„Zašto? Onaj ko voli onako kako jedino treba voleti postaje pesnik i heroj zbog jednog osmeha, zbog jednog pokreta, zbog jedne reči one koju voli. Ako njegove pesme i nisu lepe, bar su vatrene i pune ljubavi…“
„Imate pravo, gospođo. Ja nisam ni pesnik ni heroj niti imam nameru da se ubijem. Ako bih to i učinio, bilo bi to samo zato što moja njubav nije tako snažna ni vatrena kakvu vi želite. Ali zato ja imam malu prednost u odnosu na tog idealnog ljubavnika: ja vas razumem.“
„Šta razumete?“
„Da želite isto što i ja. Vi ne želite ljubavnika, vi želite da volite, da volite bezumno i bez ostatka. A niste za to sposobni.“
„Tako mislite?“
„Da, mislim. Vi tražite ljubav kao i ja. Zar nije tako?“
„Možda.“
„Zbog toga ja nisam za vas i više vam neću dosađivati. Ali možda biste mogli da mi prenego što odem kažete da li ste bar jednom upoznali pravu ljubav?“
„Jednom, možda. Kad je već tako, mogu i da vam ispričam. Bilo je to pre tri godine. Prvi put sam imala osećaj da sam zaista voljena.“
„Mogu li da vas zamolim da nastavite?“
„Ako želite. Jedan čovek je došao, upoznao me i zavoleo. Ali pošto sam bila udata, nije mi ništa rekao. Kad je video da ne volim muža i da imam ljubavnika, predložio mi je da napustim muža. To nije bilo moguće i odtada je taj čovek počeo da se brine omeni, da bdi nada mnom, da me čuva: postao je moj dobar prijatelj i savetodavac. I kada sam zbog njega napustila ljubavnika i reklada sam spremna da ga prihvatim, on me je odbio i otišao. Više se nije vratio. Taj čovek me je zaista voleo; niko drugi osim njega.“
„Razumem.“
„Dakle, vi odlazite? Možda smo jedno drugom suviše toga rekli.“
„Zbogom. Bolje je da više ne dolazim.“
Moj prijatelj je zaćutao. Malo kasnije je ponovo pozvao kelnera, plati račun i izašao.
(Srećan je onaj ko ume da voli)
